Пише: Миленко Росић. одборник у Скупштини града Бањалука

Бања Лука се, као и многи други градови у региону, суочава с проблемом који на први поглед може изгледати мање важан, али у стварности носи озбиљне посљедице.

Проблем напуштених кућних љубимаца, посебно паса луталица, постаје све израженији, а његове импликације су вишеструке – од безбједносних до здравствених, па све до питања како се као заједница односимо према животињама и јавним просторима.

Опасност на улицама – питање сигурности грађана

Први и најочигледнији аспект овог проблема јесте опасност коју напуштени пси представљају за становништво. Сваке године биљеже се напади луталица на грађане, а жртве су често дјеца и старији, који су најрањивији у оваквим ситуацијама. Упркос напорима да се проблем сузбије, грађани су све забринутији. Пси луталице представљају не само физичку пријетњу, већ и стварају осјећај несигурности на улицама. Без адекватног рјешења, овај проблем може само ескалирати, додатно погоршавајући слику града.

Не можемо занемарити ни здравствене ризике које напуштени пси доносе. Недостатак ветеринарске контроле над тим животињама значи да су потенцијални носиоци заразних болести, које могу угрозити и друге животиње, али и људе. Овај проблем далеко надилази свакодневне изазове и представља озбиљан јавноздравствени проблем који захтијева хитну пажњу.

Потребна је стратегија: системски приступ рјешавању проблема

Једно од кључних питања када говоримо о напуштеним кућним љубимцима јесте потреба за стратешким и системским приступом. Проблем напуштених паса није само ствар тренутног немара, већ и рефлексија шире културе и одговорности унутар друштва. Азили, који би требали бити привремени домови за ове животиње, често се претварају у пренапучене установе без адекватне бриге. Такав приступ не доприноси рјешавању проблема, већ га само одлаже.

Увођење обавезних мјера попут чиповања паса могло би бити први корак ка рјешавању овог проблема. На тај начин, власници би били одговорни за своје љубимце и њихово поријекло би се могло пратити. Град би такође могао субвенционирати стерилизацију и чиповање паса, чиме би се смањио број нежељених легла и посљедично број напуштених животиња.

Међутим, кључни фактор у рјешавању овог проблема јесте одговорност. Град мора увести строже казне за оне који напуштају своје љубимце. Без оваквих мјера, сваки напор биће узалудан. Напуштање животиња на улици не смије бити опција, а неодговорни власници морају сносити посљедице за своје поступке. Само тако можемо осигурати да проблем луталица буде сведен на најмању могућу мјеру.

Недостатак простора за кућне љубимце – потреба за парковима

Поред регулатива, неопходно је да градови попут Бања Луке обезбиједе адекватне просторе за кућне љубимце. Тренутно, град нема довољно паркова који су прилагођени потребама љубимаца и њихових власника. Ситуација је још гора када узмемо у обзир да су неки паркови који су раније постојали – уништени. Град који броји хиљаде кућних љубимаца не може занемарити ову потребу. Минимални стандард би требао бити један парк за сваких 5.000 љубимаца, што би омогућило власницима да на одговарајући начин брину о потребама својих паса.

Такви паркови не само да доприносе бољем квалитету живота за љубимце, већ и смањују ризик од тога да животиње буду напуштене. Када власници немају гђе да изведу своје љубимце, већа је вјероватноћа да ће се одлучити на неодговорне потезе, попут напуштања животиња. Град мора препознати ову потребу и уложити у инфраструктуру која ће омогућити здравије и одговорније заједничко живљење.

Азили – удружења и волонтери на првој линији

Важну улогу у рјешавању проблема напуштених животиња играју азили и удружења грађана. Током протеклих година, Бања Лука је видјела напоре многих волонтера и активиста који су се трудили да побољшају услове у азилима и да омогуће бољу бригу о животињама. Захваљујући њиховој борби, успјело се постићи да азили буду отворени свакодневно, дајући грађанима прилику да удоме напуштене животиње. Међутим, то је само почетак.

Да би азили постали ефикаснији, неопходно је раздвојити ветеринарске и хигијеничарске службе, као што је већ предложено. Хигијеничари, запослени од стране града, требали би бити одговорни за одржавање азила, док би ветеринарске службе радиле на очувању здравља животиња. Овако би се систем учинио ефикаснијим, а одговорност јасно подијелила између различитих актера.

Одговорност власника – кључ за будућност

На крају, питање одговорности власника поставља се као централно у овој дискусији. Свако ко се одлучи на то да има кућног љубимца мора бити свјестан обавеза које то носи. Живот са кућним љубимцем није само повластица, већ и одговорност према животињи, заједници и јавним просторима. Едукација власника, било кроз формалне или неформалне канале, могла би бити кључни алат у смањењу броја напуштених животиња.

Казнене мјере за неодговорне власнике требале би бити строге и досљедне. Сваки власник који одлучи да напусти свог љубимца мора сносити озбиљне посљедице. Без оваквих мјера, напори цивилног сектора и азила бит ће недовољни да се изборимо са овим проблемом. Ако град заиста жели да ријеши овај проблем, неопходно је да постави јасна правила и преузме одговорност за њихову примјену.

Заједничко дјеловање – пут ка рјешењу

На крају, рјешавање проблема напуштених љубимаца не може бити задатак само једне стране. Ово је питање које захтијева заједнички напор локалне заједнице, цивилног сектора, волонтера и свих грађана. Само уз активно учешће свих актера можемо постићи трајна рјешења. Волонтери, удружења и грађани, заједно са локалним властима, морају радити на изградњи система који ће омогућити одговорније поступање према животињама и смањити број напуштених паса на улицама.

Само тако ћемо створити град у којем су животиње сигурне, грађани заштићени, а јавни простори чисти и пријатни за све. У супротном, проблем ће наставити да расте, а посљедице ћемо сви осјетити.