Земље региона убрзано се наоружавају – Хрватска је купила авионе „рафал“, објавила да ће се од јануара 2025. служити обавезни војни рок, најављује набавку модерних тенкова и вишецевних ракетних бацача ХИМАРС.

Србија такође планира куповину „рафала“, набавила је оклопне транспортере од Мађарске, у наоружање уводи дронове-самоубице, власти Албаније и Косова купиле су дронове „бајрактар“ и најавиле да је „војска приоритет косовске владе“…

To је само дио листе онога што се јавно помиње као ново наоружање у редовима војски региона.

Одговор због чега се регион наоружава вишеслојан је. Са једне стране разлог је компликовање ситуације у свијету и пријетња од глобалног сукоба, који је покренуо европски тренд повећања улагања у војску. Војни буџети у земљама Европске уније значајно су порасли због рата у Украјини и сукоба у Гази. Међутим, стручњаци као други разлог виде политичку ситуацију у самом региону, тензије међу државама, али и унутрашња политичка дешавања у земљама. Трећи важан разлог је модернизација војски које су углавном опремљене оружјем које потиче још из времена СФРЈ и друга Тита.

Питање “престижа” и “ко је јачи” на Балкану доминира већ неко вријеме. Чији је већи војни буџет, економски потенцијал, раст БДП-а, политичка подршка, домаћа и међународна… У том надгорњавању предњаче Србија и Хрватска, као “лидери региона”. Међутим, јачање војске се дешава широм региона, у Албанији, Црној Гори, Сјеверној Македонији, али и на Косову.

Хрватски премијер Андреј Пленковић тако је на обиљежавању Дана побједе и домовинске захвалности у Книну најавио набавку нових, модерних тенкова. У питању је више десетина тенкова, а стручњаци сматрају како је вјероватно ријеч о њемачким тенковима Леопард 2. Поред тога, планирана је набавка америчких вишецевних ракетних бацача М142 ХИМАРС (који су се прославили у рату у Украјини), као и вишенаменског брода. Пленковић је додао и да је за време његовог мандата буџет за одбрану порастао за 122 одсто.

Реаговао је, очекивано, предсједник Србије Александар Вучић који је рекао да Хрватска има право да се наоружава, али додао и да ће Србија набавити много више наоружања у наредном периоду. Додао је да ће Србија „имати изненађења“.

– Ми вам нисмо показали све што имамо, имаћемо много изненађења јер улажемо много новца… Ми ћемо да јачамо много брже него што они то виде – рекао је Вучић.

Однос снага у региону

Иако су односи између Србије и Хрватске, бар вербално, затегнути већ дуже вријеме, надметање у набавци наоружања, могло би се рећи, започето је када је Хрватска наручила 12 половних авиона “рафал” из Француске. Када су хрватски пилоти већ били на обуци у Француској како би се припремили за преузимање летјелица, српски предсједник Вучић дошао је у посету француском предсједнику Емануелу Макрону и најавио набавку 12 „рафала“, најмодерније варијанте Ф4. Иако је истекао рок за потписивање уговора о набавци летелица који је Вучић најавио, према ранијем писању НИН-а, набавка “рафала” није доведена у питање.

Такође се у ова два кључа, геополитичкој ситуацији, али и показивању доминације у региону, може тумачити и прича о обавезном војном року у Србији и Хрватској, која је доспјела у јавност почетком ове године, а сада је и закључена у Хрватској, сматрају стручњаци. Србија је тренутно према бази података Глобалфајерпауер индекса рангирана 56. на свету, а Хрватска војска је 66. по снази.

Војни аналитичар Александар Радић каже за НИН да је раније у земљама региона заиста постојала потреба за модернизацијом војске, јер је већина наоружања наслијеђена из доба бивше Југославије, али се у међувремену клима променила.

 

– Хрватска је доста тога набавила из трећих земаља у вријеме рата, али је опет технолошки реч о средствима која су сада истрошена и застарјела. Србија је градила своју модернизацију на набавкама из више земаља, Француске, Њемачке, Русије, Белорусије, Кине и домаће производње, за разлику од других земаља у региону које могу из фабрика националне индустрије да прибаве само нека одређена средства. Рецимо, Хрвати могу набавити само аутоматске пушке, шлемове, пиштоље и униформе, ту су и патролни чамци. Србија има развијенији сектор одбрамбене индустрије која може покрити знатан део потреба, али се и даље купује. У почетку је постојала потреба за набавком, али сада се већ води трка у наоружању која има снажан подстрек у расположењу јавног мњења – објашњава Радић.

Овакав тренд јачања војне моћи Србије и Хрватске прате и друге земље региона. Наиме, беспилотне летјелице “Бајрактар ТБ-2” су стигле на Косово из Турске, њих је такође купила и Албанија, Црна Гора покушава да модернизује војску, иако је то за њихов буџет велики трошак, а Сјеверна Македонија прати тренд НАТО земаља и покушава да се усклади са њим. Албанија је према бази података Глобалфајерпауер индекса 90. на свијету, Сјеверна Македонија је 110, Косово је на 135. позицији, а Босна и Херцеговина је 116. на свијету. Радић детаљније објашњава стање у државама региона.

– Босна и Херцеговина не улаже у модернизацију, они су потпуно блокирани. Црна Гора је одредила кључне компоненте, они су насљедили конзервативну оружану силу за неке друге прилике и радикално су то одбацили. Сада морају да купе нова средства за нове амбиције. Ријешили су проблем копнене војске, сада је пред њима рјешавање проблема ратне морнарице, а то ће скупо да их кошта, за њихове прилике. Значи преко 150 милиона евра за два патролна чамца, то је реални трошак. Сјеверна Македонија је чланица НАТО, увијек најбоља савезница Америке на простору бивше Југославије и они су увек настојали да се приближе западним стандардима, који су им и узор. Улажу новац у модернизацију и нагло су повећали улагање. Косово, притиском власти имају амбиције да створе своју војску. Тако да су они у позицији гдје су кренули од снага које су биле ограничене првобитним законом о косовским снагама безбједности, који је наводио да се могу куповати само специфична средства. Закон из децембра 2018. године не предвиђа ограничења у набавкама и сада се труде да набаве средства која би омогућила развој снага које су димензиониране према њиховим могућностима и очекивањима – објашњава Радић зас НИН.

Према Радићу, један од великих подстрека у куповини наоружања је питање унутрашње политике, односно расположење јавног мњења. На простору бивше Југославије тренутно су на власти углавном десне партије са јаким националистичким призвуком, па таква реторика ставља тему “трке у наоружању” између Србије и Хрватске у врх интересовања јавног мњења. Он такође вјерује да у том контексту постоје и различита оправдања за набавку оружја.

Александар Попов из Центра за регионализам вјерује да је наоружавање слика односа у региону, али и глобалне ситуације.

– Прво, односи у региону нису добри, то већ знамо и онда се уз политичка надмудривања примењује и звецкање оружјем. Овдје нису у истој позицији све земље, прије свега, са једне стране ту је Хрватска која је чланица НАТО савеза и она би требало да испуњава стандарде у наоружавању које постоје у НАТО савезу. Са друге стране је Србија која није у НАТО савезу. То је заправо намијењено и за спољашњу и за унутрашњу употребу. За спољну употребу је ту фактор да се покаже снага, да се покаже јачање одбрамбених капацитета, а за домаћу јавност је намијењено тако да покаже да је ова власт увијек спремна да заштити Србију и тако даље. Мада, најбоља одбрана је добро сусједство. Међутим, власт увек нађе партнера у БиХ или у Хрватској за та политичка препуцавања и онда то увијек буде оправдање за наоружавање – објашњава Попов.

Он напомиње да када је ријеч о Србији, треба извући поруке из 1999. године, јер тада је постојао далеко већи војни потенцијал, који је остао из Југославије, а није могао пуно да допринесе у одбрани од НАТО бомбардовања. Сада смо окружени НАТО чланицама, те Попов верује да, без обзира на наоружавање, чланство у том савезу са собом носи одређену тежину.

– Чак и да смо војно супериорнији у односу, на примјер, на Хрватску или неку другу земљу у окружењу која је чланица НАТО савеза, нисмо довољно снажни да одбранимо земљу ако би дошао напад са било које стране. Уколико би дошло до неког регионалног сукоба, ми би остали на мети зато што нисмо чланица НАТО, а у глобалном неком сукобу онда се више не зна ко би извукао дебљи крај – oбјашњава Попов за НИН.

Косово је такође почело да се наоружава. Косовски министар одбране Ејуп Маћедонци изјавио је да ће ракете „Џавелин“ ускоро стићи на Косово, а прва уплата је већ извршена. Он је такође недавно изјавио да је „војска приоритет косовске владе“ и најавио конкурс за пријем 300 нових припадника Косовских безбједносних снага (КБС). У случају Косова, наоружавање нема само војну компоненту, већ, како каже Попов, војска представља још један елемент државности, па је то такође дио „политичке приче“ у ком Приштина оружане снаге користи као доказ државности уз подршку својих савезника. Међутим, Попов верује да им и Србија често даје разлоге за наоружавање, а као један од примера наводи и случај Бањска.

– Нема никакве логике зашто се Бањска десила и могла је само да наштети Србији. Такође је дала алиби Косову да појача своје оружане снаге. Мислим да би Косово у случају неког сукоба морало да се ослони на западне земље, као на спонзоре његове независности. Јер ово што има од наоружања, то је више политичког карактера него у функцији одбране. Тамо је и КФОР присутан, тамо су и снаге НАТО савеза, тако да је то сасвим друга прича – објашњава Попов.

Радић тврди да Косово са ставом да треба да развија војску додатно подиже тензију у региону. Он напомиње да без обзира на различите ставове Београда и Приштине о судбини Косова, постоје различити начини како се таква политика може водити.

– Избор Приштине је да води политику акцијом, јер Косово и Метохија су под заштитом НАТО и то Резолуција 1244 јасно каже. Ако ви кажете да вама треба наоружање, онда ви дајете знакове да немате повјерење у ефикасност тог механизма. НАТО је непобитно јак савез, њихове снаге су тамо. Српска војска је стално у комуникацији са КФОР-ом око свих питања које се односе на задатке безбедности на Косову. Али, косовске снаге безбједности израстају сада у национално оружану силу, гдје се отворено показују зуби, гдје се гради један агресиван приступ према Србији са елементима реваншизма. Њихова војска јесте ограничена на лаку пешадију, али се сада улажу средства у ватрену подршку, у противоклопне ракете, најављена је набавка система противваздушне одбране. Наравно да тај контекст не може да се опише као добронамеран у погледу слике која се ствара. Ако бисмо потпуно неемотивно гледали на ситуацију, која снага је пројектована као потенцијални противник Косова у тој слици коју стварају. Па Србија. Може ли Србија са својом војском и полицијом да уђе на Косову. Па не, јер тамо је НАТО – закључује Радић.